Izučavanje patofizioloških procesa kod embriona i fetusa u trudnoćama nastalim asistiranom reprodukcijom i usavršavanje postupaka za njihovo pravovremeno otkrivanje

Ikustva sa IVF tehnikom podržavaju koncept da je ekspresija faktora produkovanih od strane blastociste u razvoju i u endometrijumu, omogućava međućelijsku komunikaciju, a time i uspešnu nidaciju. Bazične studije proteomiksa su dizajnirane da omoguće dublje razumevanje molekularnih mehanizama koji se nalaze u osnovi ove problematike, sa ciljem da otkriju i vrednuju dijagnostičke i prognostičke markere poremećaja. Nedavno razvijene tehnologije omogućavaju primenu novih metoda sa kapacitetom da definišu profil i kvantifikuju individualne proteome i sekretome humanog oocita i embriona, odnosno indikatore metaboličkog statusa blastomere. Posledično, moguće je razviti čitav niz testova za analizu proteinskih markera, prediktora implantacije, čime se smanjuje potreba za korišćenjem dosadašnjih invazivnih procedura za procenu kvaliteta embriona. Ovo može biti primenjeno i na neželjene ishode trudnoća, čija je stopa povećana u trudnoćama nastalim ART postupcima. Iako je većina monofetalnih trudnoća nastalih postupkom IVF naizgled nekomplikovana, skorašnje meta-analize sugerišu drugačije. Neželjeni ishodi trudnoća češći su u monofetalnih trudnoća nastalih IVF postupkom, u odnosu na spontano začete monofetalne trudnoće. Ostaje dilema da li su ovi neželjeni ishodi posledica samog ART-a ili prethodno postojećeg uzroka infertiliteta. Cilj ovog istraživanja je da razvije i integriše ove tehnike u oblast humane reprodukcije kako bi se ostvarili bolji rezultati u trudnoćama nastalim IVF postupkom.